Sve o umetnosti

Tempera

milana1996 | 19 Februar, 2015 18:46

Slikanje tempernim bojama vrlo je staro. Koristili su ga još Egipćani. Teškoće pri određivanju porekla i razvoja tempere uglavnom nastaju zbog toga što je definicija medijuma menjana više puta. Sve do 15. veka tempera je obuhvatala gotovo sva sredstva kojima je mešan – temperarepigment i dobijana boja. U tom smislu bila bi to najstarija tehnika, jer je različitim vodenim medijumima slikano od davnina.
Tempera je klasična tehnika polulazurnog karaktera, velike postojanosti i sočne, meke i fine površine bojenog sloja. Za razliku od gvaša osušen premaz temperne boje ostaje nevodotopiv. Temperno vezivo možemo uvrstiti između uljanog i veziva gvaša, jer sadrži i sistem masnih karakterističnih za ulje i vodotopivih karakterističnih za gvaš.
Jajno vezivo, tempera u užem tumačenju, nema tačno utvrđeno poreklo. U ranoj hrišćanskoj i vizantijskoj umetnosti nađeni su počeci upotrebe jajčane tempere, dok je najpotpuniji opis medijuma od žumanca dao tek Čenini služeći se iskustvom srednjevekovnog slikanja.
Srednjevekovno štafelajno slikarstvo se skoro u celini odlikuje zvučnošću boja i svilastim površinskim sjajem zahvaljujući specifičnim metodama rada u tehnici klasicne tempere. Slike Đota , Duča , Simone Martinija , Botičelija i mnogih drugih

karakteriše izuzetna svežina, skoro neshvatljiva u kontekstu vremenske distance. Ništa manje nisu sveže ni ikone Novgorodske ikonopiske skole.
Različiti pristupi i načini podslikavanja i slikanja specifični su za pojedine škole i periode i izvode se u bezbroj kombinacija, a način rada imao je veliki uticaj i na građu slike i u klasičnom uljanom slikarstvu.
Vremenom, temperna tehnika sve više gubi na značaju i koristi se isključivo kao tehnika zidnog seko-slikanja sve do današnjeg vremena, kada doživljava novu renesansu kod brojnih neorealističkih slikara.