Trekbekovi (0)
U renesansnoj Italiji slike Bogorodice s Hristom bile su veoma tražene, posebno među bogatašima koji su mogli da ih priušte. Umetnici su ponekad činili ustupke i uz portret majke Božije dodavali pojedina obeležja i simbole čoveka koji bi naručio platno. U godinama između 15. i 16. veka jedan od najtraženijih umetnika, miljenik dvojice papa, bio je već tada proslavljeni Rafael.
Poziv iz Svete stolice
Rođen 6. aprila 1483. godine kao Rafaelo Santi u Urbinu, jednom od kulturnih središta u srcu Italije, dečak je od detinjstva bio predodređen da zaplovi umetničkim vodama. Slikar Đovani Santi di Pjetro, Rafaelov otac, shvatio je da mu je sin izuzetno nadaren i zato je veoma rano počeo da ga uvodi u tajne zanata. Već kao dečaka upoznavao ga je s uticajnim ljudima iz umetničkih krugova – za Rafaela su te veze bile dragocene do kraja života.
Nažalost, kad je imao samo jedanaest godina, Rafaelu umire otac. Iako se zna da je jedno vreme boravio u Peruđi, nije sasvim jasno da li je postao đak slikara Peruđina (1445–1523), ali je izvesno da je bio pod njegovim jakim uticajem. Pojedine Rafaelove slike iz ranog razdoblja toliko su slične Peruđinovim da se čini kao da ih je uradila ista osoba.
Prelomni trenutak desio se kad se 1504. godine Rafael preselio u Firencu, gde je dobio je priliku da se upozna s delima dvojice velikana – Mikelanđela (1475–1564) i Leonarda da Vinčija (1452–1519). Njihove slike, crteži i skulpture do te mere su zadivile i uticale na mladog umetnika da je počeo da slika mekše i slobodnije, stvorivši prepoznatljiv stil. To se najbolje vidi na brojnim platnima Bogorodica nastalim u tim godinama: Rafaelove Madone odišu majčinskom ljubavlju, finoćom i mirnoćom, jedinstvenom za ovog slikara.
Konačnu potvrdu da je zaista postao jedan od najuticajnijih umetnika svog vremena Rafael dobija 1508. godine kad ga je papa Julije II pozvao da dođe u Rim i da za njega radi u Vatikanu. I sam predani katolik, toliko se dopao papi da je ubrzo postao jedan od najomiljenijih umetnika Svete stolice. Mladi slikar iz Urbina stvara dela koja se i danas ubrajaju među najnadahnutija u istoriji umetnosti. Po nalogu pape Julija II radio je freske u privatnim odajama Vatikana, poznatim kao „stance”. O jednoj od tih zidnih slika – „Atinska škola” – pisali smo u „Zabavniku” broj 2773, objavljenom 1. aprila 2005. godine. Inače, skoro u isto vreme kad i Rafaelo, Mikelanđelo je u Vatikanu oslikavao tavanicu Sikstinske kapele. Kad je Lav æ postao novi vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve, Rafael je i dalje ostao u velikoj milosti Svete stolice.
Zanosna pekarica
Kao da je znao da neće dugo živeti, sve što je radio Rafael je činio s puno žara. Osim u slikarstvu, oprobao se i u vajarstvu, arhitekturi, poeziji. Međutim, nisu mu bila strana ni ovozemaljska uživanja. Pošto je dobro zarađivao, živeo je u otmenom kraju Rima, u raskošnoj vili urađenoj po nacrtima Bramantea (1444–1514), arhitekte koji je, između ostalog, radio na potpunom preuređenju bazilike Svetog Petra.
Veoma naočit, guste i tamne kose, izuzetno otmenog ponašanja, Rafael je magnetskom snagom privlačio lepši pol. Zanimljivo je da se ipak nikad nije oženio, ali je jednoj ženi na kraju poklonio srce. Bila je to Margerita Luti, pekareva (fornaro) kćerka, zbog čega je u Rimu bila poznata kao „La Fornarina”.
Veoma naočit, guste i tamne kose, izuzetno otmenog ponašanja, Rafael je magnetskom snagom privlačio lepši pol. Zanimljivo je da se ipak nikad nije oženio, ali je jednoj ženi na kraju poklonio srce. Bila je to Margerita Luti, pekareva (fornaro) kćerka, zbog čega je u Rimu bila poznata kao „La Fornarina”.
Za Rafaela je Margerita – u početku njegova ljubavnica, potom model –postala neka vrsta muze koja ga je nadahnula da naslika mnoštvo čuvenih ženskih portreta. Dokaz da se radilo o obostranoj ljubavi bila je neopoziva Margeritina odluka da, kad je slikar umro, ode u manastir i zamonaši se.
Nije sasvim pouzdan uzrok Rafaelove smrti. Slavni umetnik napustio je ovaj svet 1520. godine, istog datuma kad se i rodio, u trideset sedmom letu. Kad je zbog jake groznice pao u postelju, niko nije slutio tragičan ishod. On je, po svoj prilici, naslutio da mu se bliži kraj jer je pozvao sveštenika da bi primio poslednju pričest. Petnaest dana imao je visoku temperaturu i groznicu kojoj se ne zna tačan uzrok. Da li je imao grip? Da li je, kako navode pojedini istoričari umetnosti, bio suviše iscrpljen posle burne noći provedene sa svojom pekaricom? Da li su lekari preterali ispuštajući mu krv, uobičajen postupak u tim vremenima?