Akvarel
milana1996 | 25 Februar, 2015 00:00
Akvarel ili tehnika vodenim bojama (lat. Aqua- Voda) je jedna od najsuptilnijih tehnika čije je osnovno obeležje prozračnost i lepršavost, a slikanjem jedne boje preko druge mogu se dobiti raznovrsni tonaliteti poetičnog karaktera. Akvarel boje prodajemo u setovima, panovima, u tubi ili tečnom stanju.
Ovde ćemo dati odgovore na najčešća pitanja koje muče početnike u ovoj tehnici.
ŠTA SU AKVAREL BOJE?
Akvarel boje su sačinjene od pigmenta pomešanog sa gumiarabika vezivom. Gumiarabika je ne-toksičan, prirodan proizvod, vodorazrediv, blago kiseo, i relativno slabo vezivo.
KOJE SU PREDNOSTI AKVAREL TEHNIKE?
Akvarel boje su na vodenoj bazi, tako da se veoma brzo suše. Zbog toga je moguće slikanje na raznim površinama. Pribor se veoma lako čisti jer su boje vodorazredive.
KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU VODENIH BOJA I PROFESIONALNOG AKVARELA?
Školske vodene boje nude manji izbor boja i nijansi. One su jeftinije jer nemaju isti nivo čistoće i trajnosti kao profesionalne.
ZAŠTO SE SLIKA LAZURNO KOD AKVARELA?
Zato što je vezivo slabo, važno je stanjiti boju, inače bi došlo do pucanja ako se nanese deblji sloj pigmenta.
KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU AKVARELA U POSUDI I TUBI?
Boje u posudi su čvrsti blokovi boje. Dodavajući vodu vlažnom četkicom, one su spremne za rad.
Savršene su za slikanje na otvorenom prostoru.
Boje u tubi imaju pastastu strukturu i treba da se razrede sa vodom na paleti za lako mešanje.
DA LI SU BOJE U ČANČIĆIMA ZA OZBILJNE SLIKARE?
Većina slikara preferira boje u tubi, a boje u čančićima su ponekad pogrešno označene kao boje za studente i školsko slikanje . Boje u posudi su veoma popularne jer su lako prenosive i savršene za slikanje prirode na otvorenom. One mogu biti i profesionalnog i studentskog nivoa.
BELA BOJA U AKVARELU?
Tradicionalno se mislilo da bilo koja bela boja u akvarelu treba da je providna. Bela se koristila za nijansiranje drugih boja. Međutim, mnogi proizvođači nude opak belu koju zovu Titanijum bela, a ona se koristi za razne efekte.
KAKO SE ZAPOČINJE SLIKANJE?
Radite od svetlih ka tamnim bojama! Dodavanje svetlih kasnije može biti teško. Akvarelisti tradicionalno koriste tehniku podslikavanja, kada se prvo nanese tanak sloj boje raširen po velikom delu slike. Zatim kad se taj sloj boje osuši preko njega se nanese novi sloj boje na isti način i tako se stvara dubina i dodaju detalji.
Tehnika mokro na mokro se koristi kada prvi pa čak i drugi sloj boje još nije sasvim suv. Možete koristiti I jednostavnu tehniku mokrom četkicom na suv papir bez slojeva!
KOJE PODLOGE SU POGODNE ZA AKVAREL?
Najčešća podloga je akvarel papir, ali i druge podloge kao što su velum, parčment, paneli od mineral gline, sumi pirinčani papir, ili tanko platno kao svila.
ZAŠTO SE KORISTI POSEBAN AKVAREL PAPIR, A NE OBIČAN?
Akvarel papir je specijalno napravljen da bude gibak i da upija vodu ravnomerno i polako. Pošto su akvareli transparentni, podloga je od izuzetnog značaja. Akvarel papir je deblji i gušći od običnog papira i ima više teksture, što je važno za kontrolu upijanja vode.
ZAŠTO KORISTITI AKVAREL PAPIR PROFESIONALNOG NIVOA?
Oni su bez kiselina i napravljeni su od pamučnih vlakana a ne celuloze. Jači su i izdržljiviji. Sa odgovarajućim postupanjem, takav papir može da opstane stotinama godina. S obzirom na to da su boje transparentne veoma je bitna tekstura i površina papira.
ZAŠTO SLIKARI „RASTEŽU“ PAPIR?
U principu papir mora biti rastegljen pre slikanja. Naročito papiri sa manjom gramažom jer bi se inače papir izvio pri upijanju vode. Nakon rastezanja i kvašenja papir ostavite da se skroz osuši pre slikanja, da biste sprečili cepanje. Možete slikati direktno na papiru i bez rastezanja, ali bi bilo bolje da koristite gušći papir koji može da upije veliku količinu vode a da se pritom ne nabora.
KOJE ČETKICE SE KORISTE U AKVAREL TEHNICI ?
Iako akvarelisti tradicionalno koriste četkice od prirodnih vlakana one su danas veoma skupe i retke. Postoje veoma kvalitetne četkice od sintetičkih vlakana. Najviši kvalitet četkica od prirodnih vlakana imaju one četkice koje su veoma meke i mogu da drže dosta vode i boje, a da pritom stvaraju fine poteze.
KAKO SE ODRŽAVAJU ČETKICE?
Dobro ih istrljajte nakon upotrebe i operite sapunicom i toplom vodom! Položite ih na dole (najbolje u držaču za sušenje četkica) i neka se tako osuše. Oblikujte ih pre nego što ih sklonite.
KAKO POPRAVITI GREŠKE?
Možete mesto nakvasiti i tapkati maramicom. Osušena boja se može posvetliti, ali ne može se potpuno ukloniti, naročito ako je jak pigment.
Ulje na platnu
milana1996 | 24 Februar, 2015 23:58
Ulje na platnu je tehnika slikanja pigmentima u kombinaciji sa sušećim uljima. Početkom novog veka u Evropi se koristie pretežno pigmenti u kombinaciji sa lanenim uljem koje se neretko pripremalo kuvanjem sa raznim zrnevljem, često tamjanom i kao takvo bilo je osnovni gradivni element boje na platnu davajući joj sjaj i lepotu. Takođe su pigmenti bili korišćeni uz orahovo ulje i ulje šafranike u zavisnosti od potrebe za propratnim efektima kao što su smanjivanje žutog pigmenta ili pak različito vreme potrebno za sušenje. Iako je ova tehnika nastala još u drevnom Avganistanu izmedju V i IX veka nove ere, svoju popularnost doživljava tek u XV veku, najpre početkom razvoja Holandskog slikarstva a kasnije i širenjem Renesanse. Ova tehnika je potpuno zamenila slikanje temperom u većem delu Evrope.
Slikarska paleta sa uljanim bojama
Tehnika slikanja uljanim bojama često je praćena korišćenjem slikarskih četki kao pomagala za nanošenje boja, ali postoje i metode slikanja špahlama i krpama. Ono što je karakteristično za ovu tehniku je to da delo najduže ostaje „mokro“ duže nego u bilo kojoj drugoj tehnici slikanja time omogućujući eventualne izmene i dorade. Bitno je naglasiti da se za rastvaranje uljanih boja koristi terpentin koji omogućava čak i brisanje pojedinih delova slike radi doslikavanja i prepravljanja. Pri izradi dela obično se koristi nekoliko osnovnih boja koje se mešaju na posebnoj drvenoj ploči poznatoj kao paleta a nakon toga se dobijena nijansa prenosi na platno.
Izrada slika tehnikom ulje na platnu je dosta složena, imajući u vidu da se ovakvo slikanje najčešće izvodi u slojevima (podslikavanje) i da je potrebno čekati jedan dan do dve nedelj (u zavisnosti od načina slikanja) da se jedan sloj osuši da bi se nastavilo sa slikanjem drugog, dolazimo do zaključka da je slikanje ovom tehnikom posao koji zahteva i dosta vremena. Istraživanja govore da je za prosečno platno vreme totalnog sušenja izmedju 60 i 80 godina. Nakon procesa slikanja, ali pre uramljivanja dolazi i proces lakiranja prozirnim lakom koji ne utiče na kvalitet slike ali sprečava eventualno krunjenje boje i oštećenje slike.
Ulje na platnu je najzastupljenija tehnika izrade slika i provlači se kroz skoro sve pravce slikarstva od renesanse do danas. Mnogi veliki slikari su svoja osećanja prenosili na platno baš ovom tehnikom, medju njima su Claude Monet , Rembrant, Francisco Goya, Vincent Van Gogh, Leonardo Da Vinci i mnogi drugi. Neka od najlepših i najpoznatijih dela na svetu, slikana su baš uljanim bojama, pa se sama tehnika ulje na platnu smatra fundamentom slikarskog izraza.
Pablo Ruiz Pikaso
milana1996 | 19 Februar, 2015 18:58
Rođen u Malagi,u Španiji.Slikarstvo studirao u Barseloni,a stalno se naselio u Pariz 1904.U mladosti bio u prisnom kontaktu sa grupom mladih pesnika,slikara i kritičara,koja se okupljala u ateljeima u Bato-Lavuaru,na Monmartru.Imali su uzajamno poštovanje i istu želju da se bore protiv impresionizma,ali su njihove koncepcije bile potpuno različite. Najprisniji odnos je imao sa Zorzom Brakom, sa kojim je i najizrazitiji predstavnik kubizma.Radio je scenogafije i kostime za balet „Dijagiljeva“,a pored slikarstva bavio se i skulpturom,grafikom i keramikom.Umro je 1973.godine.
Kada je Pikaso stigao u Pariz 1900. potpao je pod uticaj Edvarda Munika. Njegov „plavi period“ sastoji se isključivo od prosjaka i skitnica,kao što je „Stari gitarista“.Ti likovi izražavaju više poetsku setu nego pravo očajanje.On prima svoju sudbinu s mirenjem,koje izgleda gotovo svetačko…
vi tvorac apsraaktne umetnosti bio je Pikaso oko 1905.,podstaknut fovistima i retrospektivama postimpresionista-počeo je postepeno da napušta plavi period i zamenjuje ga jednim krepkim stilom.1907.zavrčio je svoje kapitalno delo „Gospođice iz Avinjona“,svoj pandan Matisovoj“Radosti življenja“.Naziv se ne odnosi na istoimeni grad,već na avinjonsku ulicu,ozloglašeni kraj Barselone,a ime joj je dao pesnik AndreSalmon.Kad je počeo sliku,ona je trebalo da predstavlja izazivački prizor iz bordela,ali ju je završio kao kompoziciju sa 5 aktova i mrtvom prirodom.Tri devojke na levoj strani su uglaste,izvijene klasične figure,a snažna deformisana lica i tela drugih dveju imaju svojstva varvarski primitivne umetnosti.Problem koji je sebi Pikaso postavio sastojao se u težini da se bezpribegavanja svetla i senke sugeriše zapremina.Za lica se pojavio problem iz bočnih volumena,odnosno,nosa koji se posmatra anfas,uspravan na površinu lica i zato predstavlja posebnu teškoću u prikazivanju.Posle više pokušaja Pikaso rešava plan nosa spusti na lice i to samo kod dve desne figure na slici,zadržavajuđi nedovršenu kompoziciju.U prvi mah nije bio shvaćen značaj ovog prostornog aspekta koji potiče od crnačkih maski,preromanske skulpture i Sezanovih slika.
Pikaso je vrlo brižljivo proučavao Sezanovo pozno delo i tu je pronašao konstruktivne jedinice od kojih se mogu izvesti male ravni kubizma.Ta veza se najjasnije vidi na portretu „Ambroiza Volarda“.Ravni su sada male i precizne,slične prizmama,a platno se odlikuje ravnotežom i preciznošću potpuno zrelog stila.Kontrasti boje i fakture izraziti na slici „Gospođice iz Avinjona“ sada su svedeni na minimum,a konstrukcija je postala tako složena i sistematična da bi izgledala potpuno cerebralna kad se lice modela „utisnuto u prizme“ ne bi pojavljivalo sa tako dramatičnom snagom.
1910.kubizam se sasvim učvrstio kao alternativa za fovizam i Pikasu se pridružio Žorž Brak,s kojim je toliko prisno sarađivao da je u to doba njihove slike bilo teško razlikovati.Najpoznatija slika iz druge faze kubizma Pabla Pikasa je „Mrtva priroda“ iz 1912.godine.Cela slika prekrivena je sitnim ravnima,izuzev slova,pošto su slova sama po sebi apstraktni znaci,nisu se mogla prevesti u oblike prizme,ali se ispod mrtve prirode pomalja jedan deo imitacije sedišta stolice,ispletene od trske koji je nalepljen na platno,dok sliku „uokviruje“ parče kanapa.U toku te godine i Pikaso i Brak su slikali mrtve prirode sastavljene od isečenih i nalepljenih komda raznih vrsta materijala sa svega nekoliko linija koje su dodate da bi upotpunile crtež.Ta tehnika će postati poznata kao kolaž.Sastavni delovi kolaža igraju dvostruku ulogu.Njime su davali oblik i kombinovali,onda su po njima crtali ili slikali da bi im dali figurativno značenje,ali oni ne gube svoj prvobitni indetitet kao komadi materijala,kao stranci u svetu umetnosti…
Pablo Pikaso je u to vreme stekao međunarodnu slavu.Kubizam se raširio po čitavom zapadnom svetu;uticao je ne samo na slikare,nego i na vajare,pa čak i na arhitekte.Pikaso se već uputio jednim novim pravcem.Ubrzo posle pronalaska kolažnog kubizma on počinje da slika na veoma brižljiv realistični način,a oko 1920. slikao je istovremeno dva potpuno razlišita stila:u stilu slike „Tri svirača“ i u jednom neoklasičnom stilu čvrsto modelovanih likova kao što su njegova „Majka i dete“.Iako je njegovim obožavaocima ličilo na neku vrstu izdaje ,Pikaso se na to odlučio jer je bio ljut na ograničenja koja mu je nametao kolažni kubizam,pa mu je bilo potrebno da uspostavi kontakt sa klasičnom tradicijo Likovi na slici „Majka i dete“ odlikuju se nekom lažnom monumentalnošću,koja naglašava više kolosalne statue nego ljudska bića.
Posle nekoliko godina ta dva stila su se stopila stvarajući izvanrednu sintezu koja je postalaosnova njegove umetnosti.1925.godine nastaje slika „Tri igračice“.Slika je čist kolažni kubizam.Sadrži čak naslikane imitacije određenih vrsta materijala,a likovi su još snažniji napad na konvencionalnost nego likovi na slici „Gospođice iz Avinjona“.
1937.u vreme španskog građanskog rata Pikaso eksperimentiše ekspresionizmom,naslikavši „Ženu koja plače“i „Gerniku“.
Na slici „Gernika“ su simbolično predstavljena dva događaja koja su se zbila u dva dana 1937.Klem Zon,čovek-ptica skočio je 25.aprila sa visine od 3000 metara i kao Ikar leteo pomoću veštačkih krila od platna.Utrenutku kada je dobio ubrzanjei kada je trebalo da otvori padobran sprava je otkazala i on se sjurio u smrt.Sutradan,26.aprila fašistička avijacija bombardovala je baskijski grad Gerniku i tom prilikom ubila 1650ljudi.Ta dva ubistva-masovno i pojedinačno,nabijeno simbolikom,prerdstavljala su inspiracijuza sliku.Ova zidna slika je bila proročanska vizija propasti.Simbolizam tog prizora protivi se tačnom tumačenju i pored nekoliko tradicionalnih elemenata;majka i njeno mrtvo dete podsećaju na Pijetu,žena sa svetiljkom podseća na statuu slobode,a ruka mrtvog borca koji još uvek steže slomljeni mačje poznati simbol herojskog otpora.Postoji suprotnost između pretećeg bika sa ljudskom glavom koji predstavlja mračne sile i konja na umoru.
Posted by milana1996 |
Permalink |
Komentari (0
Karavadjo
milana1996 | 19 Februar, 2015 18:52
Osim sto je bio poznat po izarazavanju nijansi svetlo-tamno, Karavadja su crkvenjaci prozvali ,,slikarem prljavih nogu", jer je odstupao od tradicionalne ikonografije. Na nogama je stvarno slikao tragove prasine.
Dekupaz
milana1996 | 19 Februar, 2015 18:50
Dekupaž ili DECOUPAGE je reč nastala u 20. veku i dolazi od francuske reči ‘decouper’ koja u prevodu znači ‘ iseći, isecati’. Sama tehnika radasastoji se u isecanju i aranžiranju delova papira i njegovom lepljenju na obojenu ili drugačije pripremljenu površinu, te lakiranju. Kada se tehnika izvodi na tradicionalan način, onda uključuje nanošenje čak 30-40 slojeva laka i papira koji su šmirglani svaki posebno da se dobije mek sjaj i trodimenzionalnost slike. Isto tako isečeni papir se može lepiti i na staklo sa poleđine i onda se dobija izgled posebne dubine slike.
Tehnika je na prostor Evrope dospela u 12. veku iz Kine (!) gde su kineski seljaci upotrebljavali papir živih boja za dekorisanje prozora, lampiona, kutija za poklone i dr, a još dublje korene vuče iz istočnog Sibira.
Svoj procvat u Evropi dekupaž doživljava u 17. veku kada venecijanski majstori, u pomami za nameštajem oslikavanim tehnikom kineskog laka, a preskupom izradom i nedostatkom istog, nude tržištu jeftiniju alternativu u vidu dekupaža na nameštaju, a tehniku nazivaju još i ‘l’arte der povero’ – umetnost siromašnih.
Ipak, ova vrsta dekoracije nameštaja je ubrzo imala svoje poklonike u najpoznatijim ljudima svog vremena: Madam de Pompadur, Mari Antoanetu, kasnije čak i Matis i Pikaso koriste ovu tehniku.
Do današnjeg vremena, originalna tehnika se razvijala i evoluirala u mnogo različitih stilova i novih tehnika. Jedna od najpoznatijih je i ‘salvetna tehnika’, ali je nikako ne treba mešati sa originalnim dekupažom, jer ima svoje posebnosti i načine izrade.
KAKO SE PRAVI DEKUPAŽ
Dekupažom možete dekorisati bilo koji čvrst objekad. To može biti drvo, staklo, metal, karton, keramika, pa čak i platno.
Potreban materijal i alat je:
- predmet koji ćete dekorisati
- slike koje ćete lepiti (to mogu biti vaše fotografije, isečci iz novina, pisani tekstovi, odštampani motivi, razglednice, salvete, pa čak i tekstil i čipka, ili posebna vrsta papira za dekupaž koji se može naći u hobi prodavnicama)
- alat za sečenje – oštre makazice tankog sečiva, hobi nožić ili skalpel
- lepak (postoji posebna vrsta lepka za dekupaž koji je ujedno i lak koji služi i kao gornja zaštita, ali možete koristiti i običan beli sintetički lepak (ja sam probala tutkalo za drvo-odličan je!) koji je potrebno razrediti sa par kapi vode (rad nakon korišćenja običnog lepka morate zaštititi lakom)
- pljosnata četkica za nanošenje lepka ili bilo koji alat koji je vama zgodan: sunđerčići, štapići sa vatom…
- lak za zaštitu može biti bilo koji, samo da nema uljanu osnovu, najjednostavnije je koristiti akrilni bezbojni lak u spreju, mat ili sjajni – po vašem ukusu
- opciono – fina (tzv. vodena) šmirgla, 800-2000 za ravnanje i poliranje,a ko hoćete da slika ima trodimenzionalnost
- opciono – akrilna boja za podlogu
- opciono – četkica za bojenje podloge
Postupak izrade
- Pripremite sav potreban materijal pre početka rada, kao i objekat koji ćete dekupažirati.
- Obojte predmet ako je potrebno akrilnom bojom (eventualno stavite i krakle)
- Isecite motive koje ćete lepiti na izabrani predmet. Možete ih i pažljivo iscepkati, to će dati mekši izgled i neprimetniju ivicu oko slike. Dok sečete, držite makazice nagnute u desnu stranu, tako da papir sečete pod uglom, da biste izbegli da se vidi belina poprečnog preseka papira na gotovom radu.
- Složite isečene slike u željenu formu pre lepljenja
- Ako koristite papir za dekupaž koji ste kupili u hobi prodavnici, prvo ga potopite u mlaku vodu par minuta, pa ga stavite na papirni ubrus da upije višak vlage
- Nanesite lepak na površinu predmeta u tankom sloju i jednako ga razmažite
- Motiv pažljivo zalepite na željeno mesto i obavezno istisnite sav vazduh ispod njega tako što ćete četkicom umočenom u lepak zrakasto od sredine jačim pritiskom mazati prema krajevima, pri tom vodeći računa da ne pokidate motiv (ako koristite deblji papir, kao onaj od fotografija ili razglednica, namažite tenko i njega lepkom)
- Ako lepite papir jedan preko drugog, pustite da se svaki moti prvo osuši da se ne ošteti onaj koji ste već zalepili
- Ako želite da vaša slika ima dubinu i trodimenzionalnost, svaki pojedini motiv nakon sušenja pređite sa nekoliko slojeva laka; kad se potpuno osuši grubljom šmirglom (800) omekšajte ivice motiva pa ga polirajte finijom (2000). Što više slojeva ima vaša slika, motivi će izgledati spektakularnije. Ovo je u stvari i najvažnija odlika dekpaža – što je komplikovaniji i ima više slojeva laka te više trodimenzionalnosti -to je ekskluzivniji i vredniji.
- Kada je suv i poslednji sloj koji ste naneli, prelakirajte ga i uživajte u njemu!
Tempera
milana1996 | 19 Februar, 2015 18:46
Slikanje tempernim bojama vrlo je staro. Koristili su ga još Egipćani. Teškoće pri određivanju porekla i razvoja tempere uglavnom nastaju zbog toga što je definicija medijuma menjana više puta. Sve do 15. veka tempera je obuhvatala gotovo sva sredstva kojima je mešan – temperarepigment i dobijana boja. U tom smislu bila bi to najstarija tehnika, jer je različitim vodenim medijumima slikano od davnina.
Tempera je klasična tehnika polulazurnog karaktera, velike postojanosti i sočne, meke i fine površine bojenog sloja. Za razliku od gvaša osušen premaz temperne boje ostaje nevodotopiv. Temperno vezivo možemo uvrstiti između uljanog i veziva gvaša, jer sadrži i sistem masnih karakterističnih za ulje i vodotopivih karakterističnih za gvaš.
Jajno vezivo, tempera u užem tumačenju, nema tačno utvrđeno poreklo. U ranoj hrišćanskoj i vizantijskoj umetnosti nađeni su počeci upotrebe jajčane tempere, dok je najpotpuniji opis medijuma od žumanca dao tek Čenini služeći se iskustvom srednjevekovnog slikanja.
Srednjevekovno štafelajno slikarstvo se skoro u celini odlikuje zvučnošću boja i svilastim površinskim sjajem zahvaljujući specifičnim metodama rada u tehnici klasicne tempere. Slike Đota , Duča , Simone Martinija , Botičelija i mnogih drugih
karakteriše izuzetna svežina, skoro neshvatljiva u kontekstu vremenske distance. Ništa manje nisu sveže ni ikone Novgorodske ikonopiske skole.
Različiti pristupi i načini podslikavanja i slikanja specifični su za pojedine škole i periode i izvode se u bezbroj kombinacija, a način rada imao je veliki uticaj i na građu slike i u klasičnom uljanom slikarstvu.
Vremenom, temperna tehnika sve više gubi na značaju i koristi se isključivo kao tehnika zidnog seko-slikanja sve do današnjeg vremena, kada doživljava novu renesansu kod brojnih neorealističkih slikara.
Salvador Dali
milana1996 | 19 Februar, 2015 18:23
Na mnogim slikama Salvadora Dalija nalazi se meso. Cak je i svoju zenu Galu(koja mu je bila vecna inspiracija) naslikao na tanjiru u haljini od mesa.
Rafaelo Santi
milana1996 | 19 Februar, 2015 18:09
|
 |
Rafael je sliku uradio po uzoru na Leonardovu, danas poznatu kao „Benoa Madona”. |
U renesansnoj Italiji slike Bogorodice s Hristom bile su veoma tražene, posebno među bogatašima koji su mogli da ih priušte. Umetnici su ponekad činili ustupke i uz portret majke Božije dodavali pojedina obeležja i simbole čoveka koji bi naručio platno. U godinama između 15. i 16. veka jedan od najtraženijih umetnika, miljenik dvojice papa, bio je već tada proslavljeni Rafael.
Poziv iz Svete stolice
Rođen 6. aprila 1483. godine kao Rafaelo Santi u Urbinu, jednom od kulturnih središta u srcu Italije, dečak je od detinjstva bio predodređen da zaplovi umetničkim vodama. Slikar Đovani Santi di Pjetro, Rafaelov otac, shvatio je da mu je sin izuzetno nadaren i zato je veoma rano počeo da ga uvodi u tajne zanata. Već kao dečaka upoznavao ga je s uticajnim ljudima iz umetničkih krugova – za Rafaela su te veze bile dragocene do kraja života.
Nažalost, kad je imao samo jedanaest godina, Rafaelu umire otac. Iako se zna da je jedno vreme boravio u Peruđi, nije sasvim jasno da li je postao đak slikara Peruđina (1445–1523), ali je izvesno da je bio pod njegovim jakim uticajem. Pojedine Rafaelove slike iz ranog razdoblja toliko su slične Peruđinovim da se čini kao da ih je uradila ista osoba.
Prelomni trenutak desio se kad se 1504. godine Rafael preselio u Firencu, gde je dobio je priliku da se upozna s delima dvojice velikana – Mikelanđela (1475–1564) i Leonarda da Vinčija (1452–1519). Njihove slike, crteži i skulpture do te mere su zadivile i uticale na mladog umetnika da je počeo da slika mekše i slobodnije, stvorivši prepoznatljiv stil. To se najbolje vidi na brojnim platnima Bogorodica nastalim u tim godinama: Rafaelove Madone odišu majčinskom ljubavlju, finoćom i mirnoćom, jedinstvenom za ovog slikara.
Konačnu potvrdu da je zaista postao jedan od najuticajnijih umetnika svog vremena Rafael dobija 1508. godine kad ga je papa Julije II pozvao da dođe u Rim i da za njega radi u Vatikanu. I sam predani katolik, toliko se dopao papi da je ubrzo postao jedan od najomiljenijih umetnika Svete stolice. Mladi slikar iz Urbina stvara dela koja se i danas ubrajaju među najnadahnutija u istoriji umetnosti. Po nalogu pape Julija II radio je freske u privatnim odajama Vatikana, poznatim kao „stance”. O jednoj od tih zidnih slika – „Atinska škola” – pisali smo u „Zabavniku” broj 2773, objavljenom 1. aprila 2005. godine. Inače, skoro u isto vreme kad i Rafaelo, Mikelanđelo je u Vatikanu oslikavao tavanicu Sikstinske kapele. Kad je Lav æ postao novi vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve, Rafael je i dalje ostao u velikoj milosti Svete stolice.
Zanosna pekarica
Kao da je znao da neće dugo živeti, sve što je radio Rafael je činio s puno žara. Osim u slikarstvu, oprobao se i u vajarstvu, arhitekturi, poeziji. Međutim, nisu mu bila strana ni ovozemaljska uživanja. Pošto je dobro zarađivao, živeo je u otmenom kraju Rima, u raskošnoj vili urađenoj po nacrtima Bramantea (1444–1514), arhitekte koji je, između ostalog, radio na potpunom preuređenju bazilike Svetog Petra.
Veoma naočit, guste i tamne kose, izuzetno otmenog ponašanja, Rafael je magnetskom snagom privlačio lepši pol. Zanimljivo je da se ipak nikad nije oženio, ali je jednoj ženi na kraju poklonio srce. Bila je to Margerita Luti, pekareva (fornaro) kćerka, zbog čega je u Rimu bila poznata kao „La Fornarina”.
Za Rafaela je Margerita – u početku njegova ljubavnica, potom model –postala neka vrsta muze koja ga je nadahnula da naslika mnoštvo čuvenih ženskih portreta. Dokaz da se radilo o obostranoj ljubavi bila je neopoziva Margeritina odluka da, kad je slikar umro, ode u manastir i zamonaši se.
Nije sasvim pouzdan uzrok Rafaelove smrti. Slavni umetnik napustio je ovaj svet 1520. godine, istog datuma kad se i rodio, u trideset sedmom letu. Kad je zbog jake groznice pao u postelju, niko nije slutio tragičan ishod. On je, po svoj prilici, naslutio da mu se bliži kraj jer je pozvao sveštenika da bi primio poslednju pričest. Petnaest dana imao je visoku temperaturu i groznicu kojoj se ne zna tačan uzrok. Da li je imao grip? Da li je, kako navode pojedini istoričari umetnosti, bio suviše iscrpljen posle burne noći provedene sa svojom pekaricom? Da li su lekari preterali ispuštajući mu krv, uobičajen postupak u tim vremenima?
Mona Liza
milana1996 | 18 Februar, 2015 23:56
Od rodjenja Leonarda Da Vincija proslo je vise od 559 godina, a polemika o cuvenoj Mona Lizi se vodi i dalje. Postoje mnoge verzije price ko se krije iza portreta zene blazenog osmeha.
Neke od njih su:
Leonardo nikada nije predao portret naruciocu, uvek ga je nosio sa sobom.
Mona Liza je trudna?
Slika je trebala da bude drugih dimenzija.
Mona Liza nema obrve.
Leonardo Da Vinci je ustvari naslikao sebe u zenskom telu.
Pejzaz Mona Lize je lazan, Leonardo ga je izmislio.
Mona Liza je najeksploatisanije delo na svetu, njena slika se moze naci cak i na kutiji sibica.
Vinsent Vilijem Van Gog
milana1996 | 18 Februar, 2015 23:30
Vinsent Viljem van Gog(1853-1890) je nadaleko čuveni Holandski slikar koji je svoj umetnički lik prikazivao za vreme post-impresionizma tokom druge polovine XIX veka i jedan je od najuticajnijih, ujedno i najpoznatijih slikara ikada. Slikarstvom se počeo baviti tek nakon dvadesete godine, naslikavši kasnije preko 2000 crteža i slika, što je zaista veliki broj obzirom da je u trideset sedmoj godini života platio danak bolesti epilepsije i ubio se pištoljem nakon neuspelog stvaranja nove slike negde u poljima na jugu Francuske. Tokom života nije doživeo počasti koje donosi popularnost. Tek nakon što je vesto o njegovoj šokantnoj smrti stigla do ušiju javnosti, njegova dela počinju da dobijaju na materijalnom značaju, a danas spadaju u neke od najskupljih kolekcionarskih zadovoljstava na svetu.
Van Gog- Autoportret
Rođen je 30.3.1853. u selu Groot-Zunderd u južnom delu Holandije. Otac mu je bio Poglavar Reformisane Holandske crkve. Vinsent je ime dobio po svom dedi, takođe i po, na nesreću, bratu koji je mrtvorođen godinu dana pre njega, što nije bila neuobičajena praksa davanja imena u to doba, naručito uzevši u obzir da je u van Gog familiji bilo dosta ljudi sa ovim imenom. Njegov deda je takođe bio teolog i imao je šest sinova od kojih su tri kasnije postali trgovci umetničkim delima, a jedan od njih je i čuveni stric Sent koji se kasnije pominje u slikarovim čuvenim pismima o kojima će kasnije biti reči. (Sticajem okolnosti, stric Sent se takodje zvao Vinsent Van Gog). Njegov deda Vinsent takodje je dobio ime po stricu svoga oca, čuvenom skulptoru svoga vremena, takodje Vinsentu van Gogu(1729–1802). Kao dete, slikar je bio jako miran, tih i povučen. U školu se prvi put upisuje 1860. godine u selu Zudert gde je jedan katolički učitelj radio na obrazovanju preko dvesta đaka. Godinu dana kasnije, njegova starija sestra ga uzima pod svoje dajući mu najosnovnije obrazovanje da bi 1864. nastavio da se školuje u novoj osnovnoj školi 32 kilometra od mesta u kom je živeo. Godine 1866. odlazi na koledž Willem II gde se susreće sa Konstantinom Hismasom, istaknutim umetnikom iz Pariza koji mu prenosi osnove crtanja čime se van Gog prvi put bliže susreće sa slikarstvom. Iznenada, nezavršenu školu napušta i vraća se kući govoreći svojima: "Moj život je hladan, sumoran i sterilan".
Na pragu večnosti
Priča se da su najsrećnije godine njegovog života bile kada je uz pomoć strica bio zaposlen u nekim, u to vreme uglednim kompanijama za prodaju umetničkih dela kada je radio i boravio u Engleskoj. Bavio se raznim poslovima, u glavnom trgovinskim kada je u dvadesetoj godini života, nakon što je otputovao u Brasels, uspeo da proda neke od svojih prvih crteža. Inače tih godina postaje zaokupiran ljudima i prostorom koji ga okružuje pokazavši to svojim prvim umetničkim delima. Tokom narednih godina života, van Gog je putovao po svetu živeći od svog rada, onako kako je i želeo ali naravno slike i crteže nije mogao ni izbliza toliko naplatiti koliko se danas kreće njihova cena, no ipak je bio poznat krećući se u krugu različitih umetnika sa kojima je sarađivao, takođe i učeći od nekih, kasnije njegovih uzora kao što je na primer Peter Pol Rubens. Vrhunac obrazovanja stiče odlaskom u Pariz gde se obučavao u studiu Fernand Komon. Tamo je proveo izvestan deo života slikajući Francuske ulice i ljude koji su njima prolazili, mada se o tom periodu njegovog života zna nešto manje, izmedju ostalog zato što zamire komunikacija pismima koja su inače bila od velike koristi kao dokument u vreme istraživanja istorije i zaostavštine ovog slikara.
Poslednje godine života proveo je boreći se sa bolešću epilepsije koja je pored teških životnih situacija kroz koje je prolazio (Smrt bližnjih, depresija izazvana prekomernim konzumiranjem alkohola i cigareta...) dovela do toga da van Gog završi u duševnoj bolnici na lečenju. Usled teškog stanja i nekih okolnosti koje su stvarale u njemu grižu savesti, nezadovoljan svojim postupcima, samokažnjavajući se, odseca sebi uvo. Poznat je i autoportret iz ovog doba na kome se vidi zavijen povređeni deo tela. Nakon malo boljeg mentalnog stanja ipak biva otpušten iz bolnice i povlači se u prirodu slikajući različite motive. Kako u to doba medicina nije bila razvijena, epilepsija uzima svoj danak i slikar nezadovoljan svojim radom i gubitkom inspiracije uzima revolver koji je nosio sa sobom zbog opasnosti od divljih životinja i puca sebi u grudi. Napola mrtav vraća se u svoj smeštaj u kome je tada živeo i tek nakon dva dana 27. Jula 1890 umire ostavljajući za sobom veliki deo temelja savremene likovne umetnosti. Sahranjen je dan kasnije na groblju Auvers-sur-Oise u Francuskoj.
Žitna polja sa čempresima
Za van Goga kažu da je sve samo ne akademski slikar. Njegova tehnika se ne može konkretno svrstati ni u jedno od poznatih kao što su "ulje na platnu" ili "grafitna olovka" ali se zasigurno može potvrditi da je korišćen miks pomenutih. Činjenice govore da je koristio stara platna, odnosno prepravljao platna na kojima su već bile neke slike u pokušaju. Izvestan krug ljudi sa univerziteta Delft u Holandiji pokušava da pomoću X zraka razotkrije portret koji se nalazi ispod slike "Parče trave". Kao vrsan umetnik nije bio ograničen samo jednim načinom slikanja kao ni motivima već prolazi kroz najrazličizije faze i vizije dela počevši od najobičnijih crteža, preko vodenih boja pa sve do ozbiljnih ulja na platnu koja se opet veoma razlikuju i govore o mnogo čemu ukazujući time na umetnikovo stanje duše. Mnogo je nerečenog rečeno ovim slikama.
Cempresi
Jedan od van Gogovih najpopularnijih ciklusa slika su takozvani čempresi. Leta 1889 sestra mu je predložila da napravi nekoliko novih, manjih verzija već nastale slike "Žitno polje sa čempresima". Slike su se međusobno razlikovale a iz nove kolekcije nastala je čuvena slika "Zvezdano nebo". Ovu fazu slikanja odlikuju čempresi, maslinova drva, žitna polja, deo planinskih venaca Francuske u pozadini i tome lsično.
Cveće
Cveće je takođe bilo jedna od inspiracija ovog velikog slikara, pa je iz toga proizišao niz pejzaža koji su oslikavali predele sa karakterističnim cvetovima kao što su irisi, suncokreti, ruže, oleanderi i slično. Poznate su dve serije "Suncokreta", u prvoj su opisani živim bojama i posađeni u zemlju, a u drugoj venu u vazi. Veruje se da je prva serija nastala u periodu umetnikovog retkog optimističkog stanja. Za neka od dela iz ovog perioda bili je insinuacija oko autentičnosti. Sumnjalo se da su rukotovorina nekih od ljudi iz van Gogove okoline, ali ono oko čega su se svi učesnici debate složili je činjenica da je delo plod genijalnog rada.
Pisma
Ono što može dosta doprineti razumevanju van Goga kao umetnika jeste kolekcija njegovih pisama. Ovo su dokazi o njegovoj iskrenosti, neposrednosti i čistoći umetničke duše i još jedan od pokaztelja njegovih osećanja i težnji kao i mogućnosti da određena stanja dočara i rečima a ne samo slikom. Postoji nekoliko prepiski u ovoj kolekciji, najistaknutije su prepiska sa njegovim bratom Teom, trgovcem umetničkim delima, zatim Van Rapardom, Emilom Bernardom, njegovom sestrom Vil i prijateljem Lin Kruzom. Statistika govori ta je slikar svom bratu Teu poslao preko 600 pisama a da mu je uzvraćeno oko 40, kao i da postoji oko 200 pisama na Francuskom, Engleskom i pisama upućenih prijateljima u Holandiji. Citat:"Ne moram ići stranputicom života da bih spoznao tugu i usamljenost", "...Jer mi umetnici ne slikamo dela onakvim kakva su, nego onakvim kakvim naš duh oseća da treba da budu".
Mikelandjelo Merizi Karavadjo
milana1996 | 17 Februar, 2015 14:00
Karavađo je bio jedan od najznačajnijih italijanskih slikara. Stvarao je u periodu između 1593. i 1610. Smatra se prvim velikanom baroknog slikarstva u svetu. Njegovi radovi se odlikuju realizmom prikaza i korištenjem izrazitog kontrasta svetlo-tamno. Karavađova biografija je obeležena burnim životom, ubistvima, tamnicama. Uvek osporavan, nikad shvaćen, pratio ga je glas čoveka koji život provodi po krčmama. Neretko se dešavalo da njegovi poručioci budu nezadovoljni slikama. Smatrali su da slikama svetaca on ubacuje momente svakodnevnog života i zbog toga su ga i osporavali.Njegova najranija dela su manjeg formata, i najčešće sa jednom figurom kao Lautista. Karavađo je uneo krajnji realizam u slikarstvo – njegove likove na slikama ocrtava neobično svetlo i tama intimne senke u koje su uronjeni. Svoje likove je slikao gledajući žive modele, rađeni su po ugledu na ljude iz naroda. Prvom baroknom slikom i uopšte prvim baroknim delom se smatra Karavađova slika “Pozivanje Svetog Mateja”. Ova delo je naslikano na zidu crkve San Luidji dei Francezi u Rimu. Prvi put koristi efekte svetla koji se probijaju u tamnoj prostoriji, sa prikazom scena iz običnog zivota. „Umetnost je puka besmislica i dečja igrarija ukoliko nije utemeljena na prirodnim principima i životu“, govorio je slikar koji se nije ustručavao da svoje stavove brani i pesnicama.Jedna od njegovih najpoznatijih slika ”Polaganje u grob” nastala je pred sam njegov odlazak iz Rima. Tačnije, bega iz Rima. U tuči je ubio jednog čoveka pa je pobegao u Napulj. Iako je u kompoziciji odstupio od renesansnih principa simetričnog grupisanja i harmonične ravnoteže, on je postizao utisak čvrste celine, dubine i pokreta, uzimanjem dijagonalne ili kose linije za osovinu svoje kompozicije, sto će prihvatiti i ostali slikari 17. veka u različitim vrijantama. Medjutim, jedinstvenost Karavađovog slikarstva je “tenebrozo”, naročito tretiranje kontrasta svetla i senke i podešavanje osvetlenja što će postati glavno izražajno sredstvo slikara baroka.Figura Karavađa je bila tako značajna da je iznedrila novi umetnički pokret, karavađizam. Slikari koji su se inspirisali ovim stilom stvorili su dela koja karakteriše snažni realizam figura, predstavljenih obično na monohromatskoj pozadini i osvetljenih jarkom svetlošću.
Narcis
Slikarstvo
milana1996 | 17 Februar, 2015 13:41
Slikarstvo je prenosenje ideja i emocija na dvodimenzionalnu povrsinu. Sa tehnicke strane slikanje je nanosenje mesavine boje i lepka na podlogu. Osnovni elementi slikarstava su: boja, oblik, tekstura, tonalitet. Postoje razne tehnike slikarstva: pastel, kolaz, vitraz, tapiserija, akvarel, tempera, gvas, ulje, akrilika, freska, mozaik, zgrafito i enkaustika
Sta je umetnost?
milana1996 | 16 Februar, 2015 13:35
Umetnost je ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih sa namerom da se prenesu emocije ili/i ideje. Osim ove definicije, ne postoji ni jedna druga opšteprihvaćena definicija umetnosti, s obzirom da je definisanje granica umetnosti subjektivan akt, a potreba za umetnošću se obično naziva ljudskom kreativnoscu.
Kvalitet umetničkog dela se obično procenjuje na osnovu količine stimulacije koju ono izaziva — utisak koji ono ostavlja na ljude, broj ljudi u kojima je to delo izazvalo neku emociju, u kolikoj meri to delo se ceni, kao i efekat ili uticaj koji to delo ostavlja ili je ostavilo u prošlosti.
Andre Malro kaže: „Umetnost nije ukras dokolice, ona je teško osvajanje, jedna od odlučujućih odbrana čoveka od sudbine... umetnost je antisudbina.“
Trekbekovi (0)
